Plastenici donose dobru zaradu

plastenici

Zahvaljujući plastenicima, gazdinstvo porodice Ristić u Slancima donosi zaradu tokom cele godine. Blitva, zelena salata i rukola se uveliko beru. Napustio RK Beograd i posvetio se poljoprivredi. Do pre koju godinu bilo je nezamislivo da se tokom zime u beogradskim prigradskim naseljima uzgaja neko povrće. Od novembra do marta povrtlari bi bili na sezonskom odmoru. Sada, bez obzira na to što je i sneg pao, u gazdinstvu porodice Ristić u Slancima raste blitva, spanać, rukola, mirođija, a zelenu salatu i mladi luk srebrnac su pre koji dan obrali. Na tom mestu sad su posadili rotkvice.

Zahvaljujući plastenicima povrtlari više nemaju odmora, pa sad tokom čitave godine uzgajaju neko povrće. Zoran Ristić (46) jedan je od slanačkih povrtlara, koji svežim povrćem hrani uglavnom Zemunce. Na zemunskoj pijaci ima zakupljene tri tezge.
- Ranije se s jeseni proda kupus i onda čekaš april da stignu prva salata, rotkvice, tikvice, mladi luk - priča nam Ristić. - Sad su i mnoga semena unapređena i mogu da rađaju čitave godine. Zelenu salatu stalno imamo, nebitno koji je mesec, sadimo pet-šest vrsta i kupci nas po njoj i znajuRistići su pre tri godine na 20 ari podigli velike savremene plastenike visine šest metara i sa duplom folijom. Grad im je dao subvenciju 50 odsto, a za ostatak su podigli kredit. Još deset ari im je pod staromodnijim niskim plastenicima, a povrće gaje i na hektar i po otvorenih njiva kad počne sezona.
- Kredit treba da otplaćujemo još dve godine, ali u tim plastenicima možemo da zaradimo za ratu i da nam ostane za pristojan život - kaže Zoran Ristić. - U plasteniku je non- stop nešto posejano. Manja je površina i manja količina robe, ali je veća cena, jer ti plastenik omogućava da prvi izađeš na tržište. Najviše se zaradi kad imaš sreću da povrće stigne a još ga na kvantašu, marketima i pijaci nema u većim količinama.

MUKE MUČE I SA LOPOVIMA

Povrtlari veliku muku muče sa lopovima, skoro svakog dana se može čuti da su ušli u plastenik ili baštu i obrali rod. - Hvatali smo lopova i na delu, ali ga onda policija pusti, jer nije "puno ukrao" - priča Ristić. - Ne smeš ni da ga izmlatiš, jer te onda tuži. Komšija je uhvatio tako lopova, a onda njega slali kod psihologa i psihijatra, jer kažu "kakav je on čovek, pa se žali zbog džaka praziluka".
Zoran je nekada radio u Robnim kućama Beograd, ali je brzo, kaže, shvatio da od toga ne može da se živi. Napustio je posao pre 15 godina i uz oca krenuo u ozbiljniju proizvodnju povrća. Sada sa suprugom Biljanom vodi gazdinstvo, a pomažu im njegova majka i sin Nenad (26). Ove godine prvi put su posadili tri ara rukole u plasteniku.
- Rukola je postala popularna poslednje dve godine i sve više se traži na tržištu - priča nam Biljana Ristić. - Hteli smo da probamo i zasada se isplati, 100 grama je 100 dinara. Rekli su nam, kad se posadi da rađa tri godine.
Biljana kaže da su ih za ove godine već mnogi kupci upoznali na zemunskoj pijaci.
- Sve što uzgajamo uvek sveže prodajemo, jer je ubrano dan ranije - kaže Biljana. - S proleća već imamo i tikvice, a kasnije i paradajz, krastavac, boraniju, karfiol, bosiljak, nanu... Sad u januaru imamo blitvu. Nedeljno prodamo oko 1.000 veza.
Ristići imaju dva traktora i petnaestak priključnih mašina potrebnih za obradu bašte. Leti angažuju radnike za okopavanje i berbu, a tokom zime kada je manji obim posla sami beru i prave rasade.

A LETI - HLADI

I tokom leta Ristići određeno povrće uzgajaju u plasteniku. U njemu je tada bar za sedam-osam stepeni hladnije nego napolju. Zato je pogodniji za uzgoj povrća, jer se u njemu stvara optimalna temperatura.

ZAŠTO LETI UVOZITI PARADAJZ?

Ristić kaže da bi poljoprivrednicima bila velika pomoć kada bi država kontrolisala uvoz.
- Razumem da se u maju uveze paradajz, ali zašto to dozvoliti u julu i avgustu, kad ga toliko ima da ga naši proizvođači bacaju - navodi Ristić. - Leti radnim danima prodamo 200-300, vikendom čak 700-800 kilograma. Tad kad stigne svima, bude i jeftiniji, pa ga ljudi više i kupuju.

DOK NE PRODA, NE IDE S PIJACE

Biljana je na pijaci dobro savladala i psihologiju kupca.
- Ja ne stavljam cene nego vičem - uz smeh priča Biljana. - Ljudi tad stanu i čim počnemo da pričamo, ponudim im da probaju i tad najčešće i kupe. Prodajemo dok sve ne prodamo, a najčešće je to od 8 do 14 časova. Retko kad vratim robu. Kod kuće imam povrća i ne treba mi, već mi trebaju pare. Zato posle nekog vremena snizim cene, kažem akcija i sve rasprodam.

NAJVIŠE PARA ODE NA GORIVO

Najveći trošak za povrtlara je - gorivo.
- Ono je postalo ogromna stavka, i donekle đubrivo - navodi Zoran. - Dnevno na gorivo ode 2.000 dinara. Ako potrošiš deset litara više, već si u problemu. To je jedan od razloga što smo mi u Slancima uspešniji od drugih, jer smo odmah kraj grada i pijace su nam blizu. Poljoprivrednicima iz recimo obrenovačkih sela manje se isplati i slabije zarađuju.

 

 

 

 

Izvor: Novosti