Subvencije za 2014, gorivo od sad na svim pumpama

'Predložiću ministarstvu finansija i Vladi da gazdinstva dobiju 6.000 dinara po hektaru, za posed do 100 hektara površine, bez prikazivanja računa i 6.000 dinara koje mogu utrošiti za nabavku mineralnog đubriva i dizel goriva, a videćemo da tu bude uvršteno i deklarisano seme, dakle da vi izaberete šta kupujete' – izjavio je ministar Glamočić na naučno-stručnom savetovanju koje je održano na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu.O ovoj temi ministar Glamočić razgovara sa ministrom Krstićem.Govor ministra Glamočića sa Poljoprivrednog fakulteta prenosimo u celosti.

"Poštovani poljoprivrednici,

 Pozdravljam vas i smatram da ste svojim dolaskom pokazali da imate volju i potrebu za usvajanjem novih saznanja upravo na ovakvim skupovima i da će nam to svima koristiti.Organizatori – Poljoprivredni fakultet, Departman za ratarstvo i povrtarstvo, udruženja i list Gazdinstvo zaslužuju priznanje za nastavak okupljanja pod nazivom „Dobar dan domaćine“, koje smo započeli pre pet godina kada je stočarstvo bilo u centru pažnje.


U današnjem obraćanju u kome jeste tema trošenje Agrarnog budžeta, želim da iznesem i nekoliko preporuka bitnih za poslovanje u ovoj godini. Naravno, budžet koliko god da je veliki, nikad nije dovoljan. Voleo bih, kao ministar poljoprivrede, da je mnogo veći, ali moramo biti svesni situacije u kojoj se Srbija nalazi danas.
Agrarni Budžet Republike Srbije je 5,65% od ukupnog budžeta, on iznosi 45 milijardi 400 miliona dinara. Za subvencije u poljoprivredi je izdvojeno 43% ukupnih subvencija. To nije malo, ali naravno da bih voleo da je više. Od sredstava Ministarstva poljoprivrede, 91% je usmereno na subvencije u poljoprivredi i investicije u poljoprivredi, 2% za specijalizovane usluge, gde spada i analiza hrane najvećim delom.Da bi povećali sigurnost naših građana, mi smo povećali broj analiza. Hrana koja se nalazi na tržištu je zdravstveno bezbedna hrana, i to treba svi da znaju. Ona se možda razlikuje u kvalitetu, ali je zdravstveno bezbedna.
Svega 7% iz budžeta je usmereno na tekuće troškove ministarstva (plate i svi drugi troškovi). Maksimalno smo redukovali naše troškove.
Većina gazdinstava je dobila ono što je Ministarstvo poljoprivrede bilo obavezno da isplati. To je bio ogroman posao, jer sam zatekao situaciju sa velikim dugom prema poljoprivrednicima. Nije bilo dinamike izdavanja naloga prema Ministarstvu finansija i onda smo imali veliki udar, ali je Ministarstvo finansija poljoprivredu uvrstilo u prioritet pa smo uspeli, i na tome im se zahvaljujem.
Tri meseca smo sa gazdinstvima vodili konsultacije o tome šta ugraditi u Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju - obavili smo popis svih skladišnih prostora i hladnjača, prerađivačkih kapaciteta, mlekara i drugih pogona kako bi mogli pouzdano planirati novac za razvoj po regionima.
U toj raspravi, u većini slučajeva, gazdinstva su se izjasnila da nam nedostaju ulaganja upravo u takve objekte, kao i subvencionisanje kreditnih linija.
Kada smo stigli do predloga nacrta dopuna ovog zakona javili su se novi predlozi – da se ne ulaže u investicije na štetu direktnih plaćanja po hektaru, jer su proizvodnu godinu obeležile niske cene u kampanji žetve. To je tačno, kao i činjenica da je Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede imalo polugodišnji zastoj u isplati subvencija. Uspeli smo, uz pomoć Vlade, da ubrzamo isplate koje je 2013. koristilo 225.249 gazdinstava u biljnoj proizvodnji, a među njima čak 110.000 gazdinstava sa malim parcelama od nekoliko hektara.
Počela je i primena Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, kojim otpočinje liberalizacija uvoza. Dakle, krenula je ozbiljna tržišna utakmica u kojoj mali robni proizvođač ne vidi sebe, a oni su u  većini i to moramo priznati. To nas obavezuje da pažljivo i bez žurbe razmotrimo dalji status ovih gazdinstava, što zbog složenosti i nije samo tema za Ministarstvo poljoprivrede, nego za Vladu Srbije.
Mi smo, zapravo, posle prvih saznanja iz rasprave o izmeni Zakona o podsticajima suočeni sa novom reakcijom i zahtevima da u ovoj godini ne menjamo ništa u postojećem zakonu i da ostavimo još vremena da svi zajedno definišemo razvojnu politiku u poljoprivredi. Što se mene i Ministarstva tiče, nemamo dilemu, prihvatamo poruku, ali valja znati da jedino ulaganjem u objekte i preradu, koji donose tržišnu sigurnost, stvaramo šansu za konkurentnost, jer smo privatizaciju u agroindustriji završili na štetu primarnih proizvođača. Ostavićemo vremena i da, uz raspravu o Strategiji razvoja poljoprivrede za decenijski period, definišemo sve podsticaje i programe ulaganja, kao i za položaj sela. Dakle, dok to ne utvrdimo ostaje na snazi važeći Zakon o podsticajima i njega će pratiti odgovarajući pravilnici.
Uvažio sam zahteve udruženja da se regresirano dizel gorivo može kupiti na svim benzinskim pumpama i da se smanji količina po hektaru. O tome ćemo objaviti sve detalje pre setve.
Predložiću ministarstvu finansija i Vladi da gazdinstva dobiju 6.000 dinara po hektaru, za posed do 100 hektara površine, bez prikazivanja računa, kao što je i do sada bilo, i 6.000 dinara koje mogu utrošiti za nabavku mineralnog đubriva i dizel goriva, a videćemo da tu bude uvršteno i deklarisano seme, dakle da vi izaberete šta kupujete.
Bilo bi bolje da je ovaj skup bio sutra, a zašto - o ovoj temi danas razgovaram u Ministarstvu finansija sa ministrom finansija i očekujem njegov pozitivan odgovor.
O svemu će biti objavljeni detaljni pravilnici sa uputstvom. Biće doneta krovna uredba, ja se nadam na vreme, tako da će moći da se krene veoma brzo sa isplatom zaostalih dugovanja i da krenemo po novim uredbama i novim pravilnicima.
Pokušaćemo da pronađemo formu da kod dodele novca za mineralno đubrivo gazdinstva prilože analize za zemljište ne starije od tri godine i da sagledamo koji dokaz može biti validan da je dizel gorivo upotrebljeno u poljoprivredi. Na taj način ćemo popraviti i kvalitet zemljišta.
Znamo da ste vi imali probleme u prilivu novca i zato sam preporučio da se sačeka sa naplatom vašeg duga prema državi dok ministarstvo ne izmiri sve premije i subvencije prema gazdinstvima. Neki su dobili opomene za kredite, jer je po nekim partijama kredita dug prema državi od strane poljoprivrednika veći od devet miliona evra. Nismo ušli u reprogram tih dugova jer bi to bilo lošije za gazdinstva, već tražimo naplatu sa poštovanjem rokova. Imamo povraćaj duga i računamo da ćemo milijardu dinara usmeriti u subvencionisanje kamata za različite kredite i tako nakon više godina vratiti ovaj podsticaj kao stimulans za investiranje. Znači, ići ćemo verovatno sa subvencionisanjem kamata ove godine, ali još ćete se malo strpiti da sačekate konačan odgovor.
Zakon o zemljištu je izazvao veliku pažnju, tj. nacrt izmena. Ostalo je još malo usaglašavanja. Imali smo tu puno problema koje smo svestrano sagledali. Najznačajnija novina koja će biti regulisana ovim zakonom je promet poljoprivrednog zemljišta, odnosno, ko će i pod kojim uslovima moći da kupi ili nasledi poljoprivredno zemljište, kao i pitanja unapređenja zaštite poljoprivrednog zemljišta, poboljšanja mera uređenja poljoprivrednog zemljišta, kao i nadzor nad primenom ovog zakona... Biće znatno pooštrene sankcije za nepoštovanje zakona. Moramo da razdvojimo ljude koji će se baviti poljoprivredom od onih koji su iz nekih drugih delatnosti. Nacrt ovog zakona predviđa da svi vlasnici, odnosno korisnici poljoprivrednog zemljišta, moraju da vode knjige polja, a sve radi zaštite zemljišta. Moraće se poštovati plodored. Neće moći vlasnici svih životinja da ostvare pravo prečeg zakupa državnog zemljišta, nego samo vlasnici goveda, svinja, ovaca i koza. Takođe ćemo ograničiti površine koje mogu da zakupe vlasnici životinja, da se ne bi desilo da najveća imanja uzmu najveći deo zemljišta.
Akcenat Ministarstva poljoprivrede će biti na malim i srednjim gazdinstvima. Velika gazdinstva nećemo zapostaviti, jer će i ona imati određena prava, ali smatramo da su sposobna i sama da idu na tržište. Ali isto tako moramo poslati poruku i onim najmanjima da ćemo za ovu godinu zadržati podsticaje, ali da moraju da se opredele čime će se baviti i da moraju da ukrupne svoja gazdinstva. Oni koji budu prihvatili, ući će u kategoriju komercijalnih gazdinstava. Koji ne prihvate moći će da koriste neke mere za podršku nekomercijalnim gazdinstvima. Moramo da razdvojimo one koji proizvode za tržište od onih drugih, ali nikoga nećemo zapostaviti.
Bio je problem i u sprovođenju Zakona o poljoprivrednom zemljištu, pogotovo sa lokalnim samoupravama, sa njihovom ažurnosti u sprovođenju procedura, poštovanjem optimalnih rokova. Sad ćemo imati klauzulu gde ćemo pooštriti to i lokalna samouprava će snositi konsekvence, odnosno umanjićemo im sredstva. Ograničićemo maksimalno površinu, to se još uvek usaglašava, ali ćete sa tim biti upoznati i biće vam taj nacrt zakona predstavljen.
Vaše poslovanje je bilo vrlo složeno u prošloj godini. Svi ratari koji su sačekali sa prodajom pšenice, soje, pa i suncokreta, a pogotovo kukuruza postigli su veće cene, međutim, takvih je malo. Tako zapravo i izvoz od 1,1 miliona tona pšenice nije povećao profit kod gazdinstava, isto kao i izvoz 110.000 tona zrna suncokreta.
Naši ratari u većini nemaju svoj skladišni prostor i daju robu „na čekanje“, ili odmah prodaju. U svetu se nijedan mlin ne odlučuje da odmah kupi svu godišnju količinu zrna za meljavu, ili uljare suncokret za godišnju proizvodnju i takva praksa će biti zastupljena sve više i kod nas. Znači, za našu tržišnu sigurnost potrebni su nam silosi.
Kapaciteti sa kojima raspolažemo u 400 objekata iznose oko pet miliona tona, a to nije dovoljno za potrebe skladištenja kukuruza i pšenice.
Ovi silosi nisu ravnomerno raspoređeni na teritoriji republike. Uz vodu imamo svega desetak silosa, a tek 82 su opremljena da robu mogu razvrstavati po kvalitetu prilikom prijema.
Sa rasporedom 310 hladnjača kapaciteta svega 500.000 tona nisu zadovoljni voćari i povrtari, jer im one ne služe za povećanje konkurentnosti. Kada tome dodamo podatke o malom broju sušara, opremljenosti laboratorijama otkupnih mesta, onda je jasno da su tu potrebne investicije.
Poljoprivrednici nisu imali šansu da učestvuju kao deoničari u privatizaciji agroindustrije. To je jedan od najvećih nedostataka koji je nastao lošom privatizacijom i danas to sputava razvoj malih i srednjih gazdinstava.
Često se čuje kako su nam oranice uzeli veleposednici i da su oni problem za poslovanje i razvoj. Ako se gleda kretanje profita, to je tačno, ali ne i jedina istina. Za malo i srednje gazdinstvo od 50 hektara, pa i one veće, glavni problem je nepoznanica – za koga i koliko će proizvoditi i po kojoj ceni? Razrađeni modeli robne razmene, u ovom poslu jednima donose koliko žele, a ratarima – šta ostane. Tako je nastala velika ekonomska moć četiri, pet kompanija u Srbiji.
U pređenoj etapi tranzicije Srbije većina investicija i socijalni programi vezani za selo pali su na teret izdvajanja sa budžetske stavke namenjene poljoprivredi. To je bila loša praksa i nedostatak političke volje za drugačije ponašanje. U novoj etapi približavanja Evropskoj uniji to je potrebno promeniti. Sve zemlje mlade članice Evropske unije su kapitalna ulaganja, a to je bila i mehanizacija, finansirane je iz državnih razvojnih fondova i uz pomoć povoljnih kredita razvojnih banaka. To se očekuje i kod nas jer bez toga nema napretka i povećanja konkurentnosti. Ali moramo svi naučiti i još nešto: samo jedno gazdinstvo za potrebne investicije nema dovoljnu moć.
Gledano u celini, naša struktura poljoprivrede, način funkcionisanja agroindustrije razlikuje se od primera u Evropskoj uniji gde su ratari i stočari suvlasnici – akcionari prerađivačkih kapaciteta. Kod nas oni su dobavljači sirovina bez potpunih ugovora i sve što to prati. Takva pozicija je neodrživa. Odgovor na ovakvo stanje je sklapanje preciznih ugovora o proizvodnji sa svim rizicima, ortačko investiranje u objekte i što veća isporuka roba za poznatog kupca.
Kada analiziramo situaciju - ko su naši pouzdani kupci, ili delom poznati, ne računam tu otkupljivače (organizatore proizvodnje), dolazimo do sledećih činjenica: u Srbiji su samo proizvođači šećerne repe imali poznatog kupca i cenu, i to delimično imaju i proizvođači mleka. Sva druga proizvodnja je u zoni manjeg ili većeg rizika na otvorenom tržištu, a što je još gore, često i uigranom tržištu gde kompanije međusobno dogovaraju otkupne cene.
Nije realno da za berzanske robe znamo unapred kupce, ali je realno da znamo ko će kupiti naše tovljenike ili junad, jabuke ili povrće.
U praksi se ovi ekonomski problemi rešavaju u okviru komorskog sistema. Mi smo pokazali da se teže dogovaramo međusobno kao proizvođači za razliku od trgovaca i prerađivača koji to rade efikasno. Kada nastane sukob proziva se i poziva u pomoć država. Državna administracija za popravljanje ovakvih situacija ima slabe alate i malo novca za intervencije, kao i nedovoljno organizovane Državne robne rezerve.
U zemljama gde postoje Agrarne komore, farmeri lakše prodaju svoju robu i ostvaruju profit. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede prihvata inicijativu za organizovanje ovakve poslovne forme i na tome ćemo raditi.
Želim vam da o ovim pitanjima koja sam otvorio razgovarate u vašim udruženjima i da budete zahtevni kod ugovaranja proizvodnje. Očekujem i da uskoro procenite korist od zakona koji će omogućiti da usevi budućeg roda budu garancija za korišćenje kratkoročnih kredita kod banaka.
Naučno savetovanje „Dobar dan domaćine“ proglašavam otvorenim i želim vam uspešnu novu poslovnu godinu, a fakultetu čestitam jubilej! "

 

Izvor:

http://www.agropartner.rs/