Pijačarski problemi

Nema više jeftinoće na našim zelenim pijacama - povrće i voće na tezgama naglo poskupelo. Dok nakupci broje pare, robu im prodaju drugi za simboličnu nadoknadu

Prošle godine sam od spanaća za jedno jutro mogao da zaradim i do 400.000 dinara, a sada jedva naguram 100.000. Kada odbijem sve troškove, praktično mi ne ostaje ništa. Kupaca je sve manje. Robu prodajem čak i konkurenciji, svega nekoliko tezgi od mene. Od nečega mora da se živi.

Dok cupka na hladnoći u šest sati ujutru na Kvantaškoj pijaci u Beogradu, ovako priča Đorđe Bakaić, iz sremskog sela Ašanja, koji već pet godina svakodnevno prodaje na najvećoj pijaci u Srbiji.

Najviše stradamo mi proizvođači, ali i potrošači - jada se Đorđe. - Ja, recimo, danas spanać cenim 80 dinara za one koji uzimaju nekoliko džakova. Kupuju piljari, ali i neke kolege koji tu, u blizini, posle naplaćuju 140 dinara. Naravno, oni profitiraju kad ja sve prodam.

Jedan od onih koji tezgu, osim svojom robom, popunjava i tuđom jeste Željko Miladinović, iz Batajnice. Stigao je, kaže, još u ponoć. Procenio je šta će biti traženo i popunio svoje zalihe. Uz kupus i šargarepu, koju je uzeo od rodbine iz Srema, nudi prokelj i spanać.

Bolje mi je da radim ovde, čak i na minusu, nego da me neki gazda maltretira za 20.000 dinara - priča Željko. - Dešava se i da loše procenim pa da posle budem na gubitku.

Više od 400 kilometara prevalio je Žika Đurić, iz Jelašnice kod Leskovca, kako bi cveklu i celer prodao na Kvantašu. I on kaže da zarada nikad nije bila manja. Ali nema izbora.

Zbog pretovara, koji svesno pravim, strepim od policije svakog dana. Moram i da ih podmitim samo da ne idem na vagu - govori Žika, dok skida rukavice i uzima 950 dinara za džak cvekle i gajbicu celera. - I šta ja sad mogu da kupim za ove pare? Ništa. Ulaz na pijacu plaćam 6.500, putarinu još nekoliko hiljada i na kraju ne smem da podvučem crtu.

„Fatmire, daj kolica!“, viče jedan od piljara koji je došao u nabavku. A Fatmir je legenda Kvantaša. Već 19 godina, od otvaranja pijace, kolicima prevozi džakove do parkinga. Za turu uzme 100 dinara, ali i za njega je sve manje posla. Dok se greje uz kube, priča nam kako mu ide ovih dana.

Daj bože da mogu više od 3-4 kupca da uslužim, a svakog dana dolazim u četiri ujutro i ostajem šest sati - objašnjava Fatmir Kruezi. - Nemaju ni oni para kao nekada, pa im je lakše da sami prenesu do gepeka. I dalje se sećam 90-ih, kada sam dnevno uzimao i do 50 maraka.

Ali, nisu razočarani samo prodavci. Još više su razočarani kupci. Proteklih dana na zelenim pijacama neprijatno su ih iznenadila poskupljenja voća i povrća. Pojedini proizvodi su bezmalo duplo skuplji nego prošlog meseca. Kad pitate „što vam je krompir sada 80 dinara?“, prodavac uzvraća: „loše vremenske prilike“, „skupo gorivo“, „veći troškovi“...

Spanać na pojedinim pijacama dostiže 200 dinara po kilogramu, karfiol i tikvice 250, crni luk okruglo stotku... Babure iz uvoza drže rekord sa cenom od čak 400 dinara kilogram!

Na domaćim pijacama sve je manje poljoprivrednika, a sve više preprodavaca. To, naravno, podiže cene. Jer, što je više ruku kroz koje jedan krompir prođe, i cena je viša. Svi moraju da se ugrade.

Osim toga, u vreme kada uveliko pristiže povrće, pravi proizvođači nemaju vremena da provedu ceo dan za tezgama, pa robu daju prekupcima, koji znaju da koriste svaki vakuum - kada, recimo, povrtari zbog kiše ne pripreme dovoljno robe.

Dobar broj nakupaca radi na crno, dobro su organizovani, otkupljuju i po nekoliko puta jeftinije robu od seljaka, a zatim angažuju prodavce, koji rade za simboličnu nadoknadu.

Ovo potvrđuje i Milena Nikolić, prodavačica sa beogradske pijace Zeleni venac:

Donedavno sam svoje proizvode prodavala nakupcima, jer mi se nije isplatilo da dolazim do pijace, ali sada ih prodajem sama, unosnije je. Priča se da su cene podigli nakupci sa strane, čak i iz drugih zemalja, ali ujutru vidim uvek iste nakupce, koji rade već godinama.

Na tržištu nema nikakvog poremećaja da bi odjednom skočile cene, kaže Milan Prostran, sekretar Udruženja za agrar:

Dok se ne izgrade velike moderne zelene tržnice i ne uvede obavezna registracija i poreklo proizvoda, nakupci neće iščeznuti.

On dodaje da „treba legalizovati i licencirati preprodavce i urediti njihovo poslovanje propisima, tako da taj posao obavljaju legalno i da plaćaju sve troškove i dažbine, kao i svi ostali“.

U Srbiji, inače, postoji više od 400 pijaca, i na njima oko 50.000 tezgi, govore podaci pijačnih uprava. Tamo dnevno radi oko 70.000 ljudi.

Pijačnom delatnošću se zvanično bavi nešto više od 150 pravnih lica, a najveći broj (88 odsto) funkcioniše u okviru javnih ili komunalnih preduzeća. Interesantno je da je tek petnaestak pijačnih uprava specijalizovano isključivo za pijačnu delatnost. Ostale pijace posluju u kompleksu sa preduzećima za čistoću, zelenilo, pa čak i za pogrebne usluge ili parking servis!

Naravno, najveća firma tog tipa su „Gradske pijace“ u Beogradu, koje na više od 30 pijaca imaju gotovo 11.000 tezgi.

Gro pijaca registrovano je kao „zelene“, i prvenstveno su namenjene prodaji svežeg voća i povrća. Ukupan promet na njima teško se može proceniti.

Na pijacama, nažalost, ne deluju antimonopolski zakoni. Kada se jednog dana, kao u Evropskoj uniji, uvede obaveza registrovanja proizvođača, znaće se i ko mešetari. Jer, onaj ko prodaje zeleniš moraće da dokaže da ga je i uzgajio. Tada će biti zadovoljniji i seljaci i kupci.

A možda i neće! Jer na Palilulskoj pijaci u Beogradu već postoje pločice na tezgama sa imenom i prezimenom proizvođača i vrstom robe koju proizvodi. Ali, neretko se dešava da na pločici pročitate „zelena salata“ ili „kupus“, a na tezgi vidite jabuke. Ko tu onda vara?