Veletržnica, direktni spoj proizvođača i kupaca

Veletržnica se može definisati kao primarno mesto trgovanja  lako kvarljivim poljoprivrednim proizvodima, odnosno roba koje traže posebne uslove čuvanja i lagerovanja.  To istovremeno znači da veletržnica kao institucija, pretežno u državnog svoini, preuzima neke funkcije u prometu koje su drugima skupe ili nemaju intresa da ih vrše.


Veletržnica Bolonja - Italija


{youtube}VWWKeqHUh1o{/youtube}


Značaj veletržnica ?

Otvaranjem moderne veletržnica u Srbiji omogućilo bi se bolje iskorišćavanje postojećeg izvoznog potencijala Srbije, sa jedne, i smanjio uvoz sa druge strane. Upravo bi veletržnice bile mesto sa kojeg bi se sakupljali poljoprivredni proizvodi za izvoz, ali isto tako sa novoizgrađenim skladišnim kapacitetima vršila čuvanje pojoprivrednih proizvoda koje sada, iako proizvodimo, uvozimo zbog nedostatka kvalitetnih skladišta .

Takođe, otvaranjem modernih veletržnica , otvorila bi se nova radna mesta i unapredila bi se zdravstvena bezbednost hrane koja se prodaje na veletržnici.

Oslanjajući se na krucijalne dokumente Codex alimentarius, (oficijalne biltene EU), kao i standarde bezbedne proizvodnje hrane, domaće i evropsko zakonodavstvo u toj oblasti, veletržnice u Srbiji  bi edukativno i sistematski delovala na poljoprivredne proizvođače obavezujući ih da na veletrgovini mogu poslovati jedino uz puno poštovanje i primenu propisanih normi i standarda.

Na taj način veletržnice  bi efikasno eliminisala “zalutale” poljoprivredne proizvođače i trgovce podstičući ozbiljne proizvođače da se uključe u ovaj odavno oproban i u čitavom svetu dokazan model poslovanja.

Potrebno je posebno istaći da bi sa izgradnjom veletržnica unapredio sistem klasifikacije i kvaliteta poljoprivrednih proizvoda u Srbiji.

Dva su osnovna načina na koji bi veletržnice pozitivno uticala na unapređenje nivoa standarda proizvodnje bezbednih i kvalitetnih poljoprivrednih proizvoda i to:

  • Prvi način bio bi obezbeđivanje dovoljnih i odgovarajućih skladišnih kapaciteta za poljoprivredne proizvode.
  • Drugi način bi podrazumevao unapređenje kvaliteta poljoprivrednih proizvoda.

Obezbeđivanje dovoljnih i odgovarajućih skladišnih kapaciteta

Adekvatni režimi čuvanja robe na veletržnici omogućavaju da uskladišteni poljoprivredni proizvodi budu lako dostupni i spremni za dalju distribuciju. Na taj način, smanjuju se znatni troškovi učestalog transporta i manipulacije robom, tj. eliminišu se faktori koji negativno utiču na bezbednost i kvalitet poljoprivrednih proizvoda.

Unapređenje kvaliteta poljoprivrednih proizvoda

Veletržnica otvara mogućnost klasifikacije roba, a samim tim i formiranja različitih cena roba različitog kvaliteta. Na taj način nudi se širi dijapazon poljoprivrednih proizvoda uz mogućnost odabira od strane kupaca, a zavisno od cena i finalne namene poljoprivrednih proizvoda.

Deo zgrade gde se nalaze kancelarije za veletrgovce, carinske i inspekciske službe i menadžment veletržnice može činiti i savremeno opremljena laboratorija koja je u stanju da izvrši sve neophodne analize prehrambenih proizvoda. To je pouzdana garancija da poljoprivredni proizvodi koji cirkulišu na veletržnici i koji se dalje distribuiraju institucionalnim kupcima (bolnice, vrtići, studentske menze, starački domovi, vojska, policija, itd.) i koji svakodnevno dolaze u kontakt sa stanovništvom, ispunjavaju sve zakonski propisane norme.

Mogući mehanizmi organizacije rada veletržnica

Način organizovanja rada veletržnica zavisi od mnogobrojnih faktora, od kojih se posebno izdvajaju opredeljenost veleteržnica kao nacionalne, regionalne ili lokalne

Veće nacionalne veletržnice kao što su Ranžis u Parizu, ili Merkasa mreža u Madridu, u infrastrukturi svog poslovanja imaju integrisane carinske sisteme, sisteme špedicije, inspekcijske sisteme nadležne za promet hrane na domaćem tržištu, kao i inspekcijske sisteme nadležne za hranu namenjenu izvozu.

Na ovakvim veletržnicama, koje su obično većeg skladišnog kapaciteta, posluje znatno veći broj trgovaca, dok prisustvo pobrojane infrastrukture na njima znatno umanjuje troškove kako trgovaca tako i proizvođača koji na njima posluju. Manje lokalne i regionalne veletržnice imaju samo neke od navedenih delova infrastrukture, pa su troškovi poslovanja na njima srazmerno veći.

Neretko su ovakve veletržnice predstavljene kao tzv. sakupljačice za glavnu nacionalnu veletržnicu. Nama najbliži primer ovakvog delovanja nalazi se u Hrvatskoj, gde veletržnice u Osijeku, Splitu i Rijeci predstavljaju sakupljačice za zagrebačku nacionalnu veletržnicu. Praksa je pokazala da ovakav sistem sakupljačica i centralnih nacionalnih veletržnica ima dobru osnovu u teoriji, ali da često, zbog logističkih problema, vremenom regionalne sakupljačice postaju više skladišta nego veletržnice.

Specijalizovane velikotržnice za određenu vrstu poljoprivrednih proizvoda (primer voće ili povrće)

Veletržnice novijeg datuma otvaraju se, po pravilu, kao univerzalne, sa izuzetkom velikih gradova kao što je London, gde je i primer specijalizovanih veletržnica opravdan. Sa aspekta ponude, univerzalna veletržnica umnogome je prihvatljivija za kupce na veletržnici, ali sa aspekta zadovoljenja infrastrukture ona je dosta kompleksnija s obzirom na to da različitim vrstama roba pogoduju različiti temperaturni uslovi čuvanja, kao i različiti načini transporta.

Veletržnice kao pretežno izvozne ili specijalizovane za distribuciju robe na domaćem tržištu

Mehanizam rada, odnosno relacije među ponuđačima, umnogome zavise od toga da li je veletržnica izvozno orijentisana, ili je okrenuta ka domaćem tržištu. Nacionalne veletržnice vremenom se obično pretvore, i u svojoj drugoj fazi postanu „veletržnice izvoznice“ koje po pravilu imaju obezbeđenu svu infrastrukturu neophodnu za prekogranični promet hrane u rinfuzu.

Politike utvrdjivanja cena pojedinačnih proizvoda na veletržnici kao i politike definisanja veličine trgovaca i proizvođača koji na njoj trguju

Politika kvaliteta na veletržnici vrlo je važna za njeno pravilno funkcionisanje, posebno ako se ima u vidu to da upravo kvalitet robe određuje njenu cenu. Kvalitet može biti definisan nacionalnim ili internacionalnim standardima, a neretko je na veletržnicama odeljenje za kvalitet delegirano od strane samih proizvođača i trgovaca. Na ovakav način se obezbeđuje potpuna nepristrasnost u određivanju kvaliteta robe. Sam rad veletržnice i mehanizam njenog ustrojstva može biti znatno poremećen postojanjem velikih razlika u kapacitetima trgovaca i proizvođača koji na njoj posluju. Jedna od bitnijih pretpostavki za uspešno poslovanje trgovca na veletržnici jeste da on bude u stanju da ponudi gotovo ceo spektar proizvoda koji se na toj veletržnici mogu pronaći.

Modernije i novije veletržnice ovaj cilj ostvaruju fomiranjem tzv. „clearing-house“ sistema među trgovcima, a čiji se mehanizam delovanja ispoljava u polaganju garancijskog depozita od strane svakog trgovca pri samom pristupu poslovanju na veletržnici. Iz tog depozita se praktično svaka tri meseca sravnjuju potraživanja među trgovcima na veletržnici sa jedne strane, dok se sa druge strane na ovakav način omogućuje raznovrsnost ponude velikog broja ponuđača. Takođe veletrnica može da oganizuje svoj barter sistem (robnu razmenu imeđu trgovaca i proizvođača – moderna kompezacija).

Načini naplaćivanja usluga klijentima

Na svim savremenim veletržnicama postoje dva osnovna sistema naplate. Prvi podrazumeva naplatu zakupcima od strane veletržnice u vidu fiksne sume kao zakupa poslovnog prostora, čija se visina izračunava po ceni kvadratnog ili kubnog metra, a sve u zavisnosti od toga da li je reč o kancelarijskom ili skladišnom prostoru. Drugi vid naplate za koji se veletržnice opredeljuju podrazumeva uzimanje tzv ’royalty’-a sa računa trgovca koji na njoj posluje. Veoma čest je i primer kombinacije ovih dvaju metoda u sistemu naplate potraživanja od zakupaca na veletržnici.

I jedan i drugi metod naplate imaju svoje prednosti i nedostatke. ’Royalty’ je svakako stimulativnija mera, jer je visina naplaćenog potraživanja od prodavca recipročna njegovom prometu preko računa. Slabost ovakve vrste naplate jeste mogućnost vođenja duplih knjiga od strane trgovaca i uskraćivanje veletržnice za realan prihod. Naplaćivanje po kvadratnom i kubnom metru stabilnije je sa aspekta prihoda veletržnice, ali je manje stimulativno u smislu podsticanja trgovaca na što bolji plasman robe.

Zakonski okvir za osnivanje veleteržnica u Srbiji

Zakon o trgovini  koji je donešen  28.07.2010.godine u Skupštini Srbije i koji je izašao u službenom glasniku republike Srbije br 53-10 i koji će se primenjivati od 1. januara 2011. godine u članu 26 i članu 38 definiše veletržnicu.

U članu 26. definiše se veletržnica

“Veletržnica je posebna tržišna institucija koja se bavi organizovanjem trgovine na veliko, putem uređivanja, održavanja i izdavanja specijalizovanog prostora za izlaganje i prodaju voća, povrća i drugih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, ostale robe široke potrošnje, kao i pružanje pratećih usluga, a naročito skladištenje robe, njena dorada, prerada, pakovanje i druge usluge u vezi sa rukovanjem i prevozom.

Veletržnica je pravno lice, registrovano za obavljanje delatnosti organizacije trgovine na veliko, u skladu sa propisima o registraciji privrednih subjekata.

Prodaju na veletržnici obavljaju trgovci.

Na veletržnici se obavlja trgovina na veliko, a izuzetno i trgovina na malo pod uslovima koji su propisani za pijacu.“

U članu 38 zakon definiše Trgovinu poljoprivrednim proizvodima i domaćim životinjama i pominje veletržnicu:

„Trgovina poljoprivrednim proizvodima i domaćim životinjama, uključujući priplodni materijal, seme i sadni materijal, obavlja se na otkupnim mestima, pijacama, veletržnicama, posebnim privrednim izložbama (poljoprivredne i stočne smotre, izložbe i takmičenja), kao i na drugim prodajnim mestima, u skladu sa posebnim propisima.

 

Autor; Radojica Mojsijev