Globalna ili lokalna hrana pitanje je sad!

Hrana zauzima vrlo važno mesto u našim životima; počevši od laganog doručka, preko užurbanih ručkova i svečanih večera, do usputnih zalogaja. U proseku, ljudski život traje oko 70 godina, a od toga 6 godina provedemo hraneći se. Tokom života pojedemo između 80.000 i 100.000 obroka, kojima unesemo oko 30 tona čvrste hrane i oko 50.000 litara različitih tečnosti.

No, nije poenta u vremenu koje provedemo jedući, treba uzeti u obzir i kvalitet hrane koju unosimo u organizam. Hiljade objavljenih kuvara, dijetetskih priručnika i novinskih naslova svake godine, pokušaj su da se nametne novi trend u ishrani.

Kreirajući trendove u ishrani velike globalne kompanije koje se bave proizvodnjom, preradom, distribucijom i prodajom hrane razvile su poseban koncept pod jednostavnim nazivom Globalna hrana, svesne činjenice da trenutno na Svetu ima šest milijardi ljudi, za trpezarijskim stolovima ove planete.

Svojim delovanjem velike kompanije su uspele da zauzmu monopolističku poziciju u odnosu na mikro i male lokalne, nacionalne i regionalne kompanije koje se bave istom delatnošču.

Kao protiv teža Globalnoj hrani u svetu se pojavio i pokret Pristalice lokalne hrane, koji se zalaže za konzumiranje hrane proizvedene blizu potrošača (recimo, u krugu od 150 kilometara), a ne one donesene iz daljih krajeva Sveta. Oni osuđuju prenos hrane, koja u nekim slučajevima putuje hiljadama kilometara do tanjira lokalnog potrošača.

Pristalice Lokalne hrane tvrde da je uvoz hrane prosto bacanje para, i da prevoženje sve te hrane s jednog mesta na drugo izaziva ispuštanje ugljendioksida koji doprinosi klimatskim promenama.

Naravno, nisu svi argumenti u korist Lokalne hrane ekološki. Ima i drušvenih i ekonomskih argumenata. Proizvodnja i konzumiranje lokalne hrane može da pospeši lokalnu ekonomiju i održivi razvoj lokalnih porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, i lokalna agro prerađivačka mikro i mala preduzeća.

Takođe, ima i društvenih i ekonomskih argumenata u korist uvezene hrane. Pre svega, isključivo usmeravanje na lokalnu hranu škodilo bi interesima vlasnika poljoprivrednih gazdinstava u zemljama u razvoju, koji gaje visokoprinosne useve za izvoz na strana tržišta.

Tvrditi da veliki proizvođači hrane treba da se koncentrišu na gajenje osnovnih namirnica za sebe i svoju bližu okolinu, umesto vrednijih useva za bogate strance, isto je kao i ne dozvoliti im da se ekonomski razviju.

Priredio: Radojica Mojsijev