Evropski fondovi za spas sela

Srpsko selo je u nestajanju, a poljoprivreda, pogotovo stočarstvo, na izdisaju. U takvoj situaciji država je, na jednoj strani, za samo godinu dana, donela set zakona koji uređuju poljoprivredu po evropskom modelu, dok se, na drugoj, u nekim ruralnim sredinama, još uvek ore uz pomoć volovske i konjske zaprege, stajsko đubrivo rastura vilama, pšenica seje ručno...

To je stvarnost i pred time ne treba zabijati glavu u pesak već istini, koliko god da je neprijatna i bolna, pogledati u oči. Najgore od svega je što selo ubrzano stari, a mladi masovno beže u gradove, jer ne vide perspektivu za posao i zasnivanje porodice u seoskoj sredini.

Raslojavanje srpskog sela je očigledno, pa je pitanje neizbežno: može li se ovaj dugogodišnji trend zaustaviti i okrenuti točak na drugu stranu? Sigurno može, ali pod uslovom da država napravi radikalni zaokret u agrarnoj i demografskoj politici. On mora biti podignut ne na nivo strategije, koja nikog ne obavezuje, već državnog plana koji bi, u najgorem slučaju, imao snagu zakona.

To praktično znači da je agrarni budžet trebalo najmanje udvostručiti, utrostručiti, a natalitet u selima znatno više stimulisati nego u gradovima. Gradonačelnik Jagodine Dragan Marković Palma najavio je da će od sredine ove godine svaku novorođenu bebu u opštini darivati sa 1.200 evra! Nazdravlje!

Da bi selo ojačalo lokalne samouprave treba da naprave takozvane ruralne prstenove, animiraju mlade u svojim sredinama i maksimalno im, finansijskom potporom i poreskim olakšicama, pomognu da razviju sopstveni agrobiznis: od adaptacija napuštenih kuća u poslovni prostor, do stimulacije poljoprivredne proizvodnje, razvijanja poslovnih zona, otkupnih mesta, otvaranja specijalizovanih zadruga za voće, povrće, razvijanja eko i seoskog turizma...

Očito danas, više nego ikad u novijoj srpskoj istoriji, nužna je temeljna rekonstrukcija i vizija drugačijeg, modernog agrara i sveukupnog razvoja sela. To, na primer, već rade u Kragujevcu, Jagodini, donekle Kruševcu, Aranđelovcu, Subotici... U tim sredinama prevladala je svest da, ako hoće da razvijaju selo, prvo moraju sami sebi pomoći da bi im država za uzvrat nešto dala, a da to ne ide po kliširanom automatizmu: državne (čitaj: budžetske) pare „odozgo” dolaze a još brže netragom i bez ikakve kontrole „dole” odlaze. I gde smo tu smo, vrtimo se decenijama u začaranom krugu, a demografski tonemo sve dublje i dublje u nestajanje.

Mogu li i na koji način, kada i ako postanemo kandidati za članstvo u EU, sredstva iz takozvanih pretpristupnih fondova, pomoći agraru i selu? Sigurno da mogu, a to je i osnovni cilj njihovog postojanja. Već u prvoj tranši očekuje se najmanje 50 miliona evra što višestruko premašuje visinu ovogodišnjeg agrarnog budžeta koji, po svemu, više ima socijalnu nego razvojnu komponentu, a diktira ga u prvom redu MMF.

Naši ratari, udruženja i asocijacije poljoprivrednika kao i lokalne samouprave već sada moraju da prave projekte i prikupljaju nemalu dokumentaciju kako bi mogli da konkurišu za sredstva iz evropskih fondova.

Pretpristupne fondove EU moramo shvatiti kao veliku šansu za revitalizaciju ruralnih sredina u Srbiji, za stvaranje poslovnog i životnog ambijenta da mladi ostanu da žive na selu i razvijaju ga po svojoj meri. Nije uputno da to bude pod moranje ili prisilno kako se ne bi stvorio kontraefekat. Najbolje je krenuti od početka, polako, mudro i strpljivo i, što je najvažnije, ne zaustavljati se bez razlike koja politička elita bila na vlasti.

Autor je urednik „Poljoprivrednika”

Kosta Rajević

Nemate prava da komentarišete. Samo registrovani korisnici mogu postavljati komentare.